PRAVOSLAVNI BOŽIĆ KOD SRBA U KULI
Mnogi običaji vezani za Badnji dan sasvim su paganski, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana smo nasledili od svojih predaka i još uvek ih održavamo.
Tri nedelje pred Božić obeležavaju se "Detinci" tako što odrasli vezuju decu što simbolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Na dve nedelje pre Božića su "Materice", a posle nedelju dana "Ocevi". Ova dva praznika obeležavaju se subotom uveče. Tom prilikom simbolično se vezuju majka, odnosno otac (i druge žene i muškarci koji se zateknu u kući). Da bi bili odvezani, otkupljivali bi se darovima u novcu, kolačima, voću ili nekim drugim poklonima.
Dva dana pre Božića je "Tucin dan". Toga dana nikako nije dozvoljena svađa u kući. Stariji su na taj dan upozoravali decu da se ne tuku da im ne bi izrasli čirevi. Na "Tucin dan" se obično spremala kuća i dovršavali su se pretpraznički poslovi.
Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Vezuje se za slovensko božanstvo Svetovida.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.
Narodni običaji oko Badnjeg dana su veoma stari i do danas se mnogo običaja izgubilo ili zaboravilo. Običaji su danas prilagođeni životu u gradu.
Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog sunca jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.
Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca.
Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom i daruje se kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa onaj koji ga seče navlači rukavice.
Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“ to jest da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Kada domaćin donese badnjak, ostavlja ga pored ulaznih vrata, a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja, prema običaju, na ognjište.
Posle donošenja badnjaka kolje se pečenica (ponegde se kolje ili „utuče“ na Tucindan). Pečenica je žrtva za novo leto. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.
Mnogi običaji vezani za Badnji dan sasvim su paganski, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana smo nasledili od svojih predaka i još uvek ih održavamo.
Tri nedelje pred Božić obeležavaju se "Detinci" tako što odrasli vezuju decu što simbolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Na dve nedelje pre Božića su "Materice", a posle nedelju dana "Ocevi". Ova dva praznika obeležavaju se subotom uveče. Tom prilikom simbolično se vezuju majka, odnosno otac (i druge žene i muškarci koji se zateknu u kući). Da bi bili odvezani, otkupljivali bi se darovima u novcu, kolačima, voću ili nekim drugim poklonima.
Dva dana pre Božića je "Tucin dan". Toga dana nikako nije dozvoljena svađa u kući. Stariji su na taj dan upozoravali decu da se ne tuku da im ne bi izrasli čirevi. Na "Tucin dan" se obično spremala kuća i dovršavali su se pretpraznički poslovi.
Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Vezuje se za slovensko božanstvo Svetovida.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.
Narodni običaji oko Badnjeg dana su veoma stari i do danas se mnogo običaja izgubilo ili zaboravilo. Običaji su danas prilagođeni životu u gradu.
Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog sunca jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.
Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca.
Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom i daruje se kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa onaj koji ga seče navlači rukavice.
Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“ to jest da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Kada domaćin donese badnjak, ostavlja ga pored ulaznih vrata, a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja, prema običaju, na ognjište.
Posle donošenja badnjaka kolje se pečenica (ponegde se kolje ili „utuče“ na Tucindan). Pečenica je žrtva za novo leto. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.
PROSLAVA BOŽIĆA KOD MAĐARA U KULI
Stari običaj Kolede jesu šetnja dece sa Vitlejemskom štalicom kroz naselje. Pri ulasku u svaku kuću deca bi pozdravljala domaćine i poželela im sve najbolje za Božić, govoreći: " Faljen Isus, sve vam najbolje želimo za rođenje Isusovo i neka vam se krave tele, svinje prase, pčele roje, njive rode, a kobile ždrebe".
Domaćini kuće su ih darivali jabukama, kruškama i orasima, a bilo je i kolača medenjaka i „šapa".
Na Badnje veče se posti, posećuje rodbina kojoj se čestita Božić, pevaju božićne pesme, a nakon toga se odlazi u crkvu na Ponoćku.
Ko nije zasejao božićnu pšenicu na Svetu Barbaru, čini to u poslednjem trenutku, 13. decembra. Na blagdan Svete Luce seje se pšenica u tanjire ili zdelice kao simbol obnove života i plodnosti."
Stari običaj Kolede jesu šetnja dece sa Vitlejemskom štalicom kroz naselje. Pri ulasku u svaku kuću deca bi pozdravljala domaćine i poželela im sve najbolje za Božić, govoreći: " Faljen Isus, sve vam najbolje želimo za rođenje Isusovo i neka vam se krave tele, svinje prase, pčele roje, njive rode, a kobile ždrebe".
Domaćini kuće su ih darivali jabukama, kruškama i orasima, a bilo je i kolača medenjaka i „šapa".
Na Badnje veče se posti, posećuje rodbina kojoj se čestita Božić, pevaju božićne pesme, a nakon toga se odlazi u crkvu na Ponoćku.
Ko nije zasejao božićnu pšenicu na Svetu Barbaru, čini to u poslednjem trenutku, 13. decembra. Na blagdan Svete Luce seje se pšenica u tanjire ili zdelice kao simbol obnove života i plodnosti."
UKRAJINSKA PROSLAVA BOŽIĆA
Nikola Letvenčuk dočarao nam je kako se proslavlja Božić u njegovoj porodici.
Badnje veče, Božić- rođenje Hristovo je najveći hrišćanski praznik. U našoj kući je tada sve drugačije, od nas samih, preko pripreme jela, postavljanja stola, do kuće koja toga dana drugačije, praznično miriše.
Posebno i veoma svečano je veče pre Božića- Badnje veče. Ranom zorom otac unosi struk slame i stavlja ispod stola, Isus se rodio u jaslama na slami. Toga dana se na našem stolu nalazi dvanaest posnih jela koje mama toga dana sprema, što predstavlja dvanaest apostola Isusa Hrista. Badnje veče počinje sa pojavom prve zvezde na nebu.
Na sto se stavlja zapaljuena sveća koja daje posebnu čar svečanoj večeri, a označava svetlo koje je Isus doneo svojim rođenjem. Svetu večeru počinjemo molitvom i tada pristupamo stolu. Glavno jelo te večeri je (ukrajinski naziv) „кутя“, ili slavsko žito. Sprema se od celih pšeničnih zrna koja se kuvaju, ostave celu noć u toj vodi, zatim procede, dodaju im se: med, mak, orasi i šećer, sve po ukusu. Ovde sve ima svoje značenje:
zrno- simbol dugog života
med- zdravlje i sladak život
mak- proširenje porodice
Pored „кутя“ na stolu se može naći: „хребе“, sušene pečurke, spremane sa dosta luka i krompira, „пирохе“, piroge sa krompirom i kupusom, „холупћи“- posna sarma, riba, riblji paprikaš, posni pasulj, „губе“- hlepčići sa makom, kompot od jabuka i suvih šljiva, beli luk- jabuke- orasi u medu...
Pre nego što krenemo sa svetom večerom setimo se i nama dragih ljudi koji više nisu sa nama, stavljamo na tanjir od svega po malo i taj tanjir stavljamo u prozor.
Kada završimo sa večerom počinjemo „колядувате“- pevati Božićne pesme, kako bi nam cela godina protekla u pesmi. Postoji jako puno Božićnih pesama, nama dragih, ali se najčešće 3 mogu čuti u našoj kući: „Бог предвичний народiвся“, „Во Вифлеєми новина“, „Бог ся раждає“...
Kada završimo „коляде“ (pesme) u našoj kući, obilazimo rodbinu, najmilije i najbliže, na vratima pitamo: „Чи пријмајете колядники?“ („Да ли примате певаче?“), gazda odgovara obično sa: „ Да, прејмајемо“ i onda pevamo „коляде“, (pesme). Poželimo im sretno Badnje veče, puno zdravlja i sreće, na mnogaja i blagaja leta. I tako do kasno u noć...
Završava se veče i počinje čarobna Božićna noć. U ponoć odlazimo u crkvu na ponoćnu liturgiju. Te noći nema spavanja. Od velike radosti, sreće, punog srca je i nemoguće zaspati- crkvena zvona, pesma „колядника“ (pevača) stvaraju utisak svečane galame zvuka koji ne želimo prekinuti.
7. januar, prvi praznik u godini, veliki praznik, Rođenje Isusa. Ranom zorom odlazimo u crkvu na Božićnu liturgiju. Posle završetka crkvene svečanosti porodica se ponovo sakuplja na svečani obred, ručak koji više nije posan. Posle ručka obilazimo rodbinu i pozdravljamo ih sa: „Христос ся раждає“, a oni odgovaraju: „Славеме йохо!“ (Hristos se rodi!- Slavimo ga!).
Nikola Letvenčuk dočarao nam je kako se proslavlja Božić u njegovoj porodici.
Badnje veče, Božić- rođenje Hristovo je najveći hrišćanski praznik. U našoj kući je tada sve drugačije, od nas samih, preko pripreme jela, postavljanja stola, do kuće koja toga dana drugačije, praznično miriše.
Posebno i veoma svečano je veče pre Božića- Badnje veče. Ranom zorom otac unosi struk slame i stavlja ispod stola, Isus se rodio u jaslama na slami. Toga dana se na našem stolu nalazi dvanaest posnih jela koje mama toga dana sprema, što predstavlja dvanaest apostola Isusa Hrista. Badnje veče počinje sa pojavom prve zvezde na nebu.
Na sto se stavlja zapaljuena sveća koja daje posebnu čar svečanoj večeri, a označava svetlo koje je Isus doneo svojim rođenjem. Svetu večeru počinjemo molitvom i tada pristupamo stolu. Glavno jelo te večeri je (ukrajinski naziv) „кутя“, ili slavsko žito. Sprema se od celih pšeničnih zrna koja se kuvaju, ostave celu noć u toj vodi, zatim procede, dodaju im se: med, mak, orasi i šećer, sve po ukusu. Ovde sve ima svoje značenje:
zrno- simbol dugog života
med- zdravlje i sladak život
mak- proširenje porodice
Pored „кутя“ na stolu se može naći: „хребе“, sušene pečurke, spremane sa dosta luka i krompira, „пирохе“, piroge sa krompirom i kupusom, „холупћи“- posna sarma, riba, riblji paprikaš, posni pasulj, „губе“- hlepčići sa makom, kompot od jabuka i suvih šljiva, beli luk- jabuke- orasi u medu...
Pre nego što krenemo sa svetom večerom setimo se i nama dragih ljudi koji više nisu sa nama, stavljamo na tanjir od svega po malo i taj tanjir stavljamo u prozor.
Kada završimo sa večerom počinjemo „колядувате“- pevati Božićne pesme, kako bi nam cela godina protekla u pesmi. Postoji jako puno Božićnih pesama, nama dragih, ali se najčešće 3 mogu čuti u našoj kući: „Бог предвичний народiвся“, „Во Вифлеєми новина“, „Бог ся раждає“...
Kada završimo „коляде“ (pesme) u našoj kući, obilazimo rodbinu, najmilije i najbliže, na vratima pitamo: „Чи пријмајете колядники?“ („Да ли примате певаче?“), gazda odgovara obično sa: „ Да, прејмајемо“ i onda pevamo „коляде“, (pesme). Poželimo im sretno Badnje veče, puno zdravlja i sreće, na mnogaja i blagaja leta. I tako do kasno u noć...
Završava se veče i počinje čarobna Božićna noć. U ponoć odlazimo u crkvu na ponoćnu liturgiju. Te noći nema spavanja. Od velike radosti, sreće, punog srca je i nemoguće zaspati- crkvena zvona, pesma „колядника“ (pevača) stvaraju utisak svečane galame zvuka koji ne želimo prekinuti.
7. januar, prvi praznik u godini, veliki praznik, Rođenje Isusa. Ranom zorom odlazimo u crkvu na Božićnu liturgiju. Posle završetka crkvene svečanosti porodica se ponovo sakuplja na svečani obred, ručak koji više nije posan. Posle ručka obilazimo rodbinu i pozdravljamo ih sa: „Христос ся раждає“, a oni odgovaraju: „Славеме йохо!“ (Hristos se rodi!- Slavimo ga!).
KAKO BOŽIĆ PRAZNUJU RUSINI
Kod Rusina u Vojvodini Božić se slavi tri dana. Noć pre Božića se zove Viljija, a najvažnija je praznična večera Viljije. Pre večere gazda je u kuću donosio naramak slame i mericu zrnevlja, koja su se u kući držala sva tri dana. Na stolu ispod stolnjaka stavljali su se plodovi svih poljoprivrednih kultura – kako bi cele godine bio dobar prinos. Na proleće su se ta zrna mešala sa semenjem za prvo sejanje. Božićna večera sastojala se od devet jela, a na stolu se obavezno nalazio obredni hleb – kračun, koji se pekao nedelju dana ranije. Karakteristično jelo su bobaljke (napravljene od testa i posute makom). Posle večere je nastupalo koljadovanje, odnosno išlo se od kuće do kuće i pevale božićne pesme vinčovanje. Odrasli momci i devojke su u grupama od 10-12 osoba išli od kuće do kuće sa viflejemom (kućica od kartona ili drveta u kojoj se nalazila slama sa figuricama Isusa, Marije, pastira i ovaca) i izvodili komad o rođenju Isusa.
Običaji koji se svake godine mogu videti u sabornom hramu, ali i u crkvi u Vodicama nadomak Ruskog Krstura jedinstveni su u Srbiji. Za Božić, deca obučena u narodne nošnje pevaju božićne pesme. Takvi običaji postoje kod Rusina u Vojvodini, ali ne i kod svih grkokatolika.
Kod Rusina zimski ciklus običaja počinje 27. novembra, kada počinje veliki šestonedeljni post, koji traje do prvog dana Božića. Nekada su se ovog posta pridržavali svi ukućani. Jela se isključivo posna hrana, nikako ona životinjskog porekla. Od mesa se pripremala samo riba.
Vremenom se sve manje porodica pridržavalo strogog posta, a danas to čine uglavnom stariji ljudi. Kasnije se vreme posta skraćivalo na nedelju dana pre Božića, a deca su postila samo na Badnji dan.
ZNAČAJ SVETOG ANDREJA
Danas je to različito od porodice do porodice. U prošlosti, a crkva to i danas nalaže, za vreme velikog Božićnog posta nisu se održavale igranke i nisu priređivane svadbe i ostala veselja.U vreme predbožićnog velikog posta pada dan Sv. apostola Andreja (13. decembra). Spominjemo ga ne zbog njegovog značaja kao crkvenog praznika, već zbog običaja koji su kod Rusina vezani za taj dan.
Naime, devojke uoči toga dana nose seme konoplje i bacaju ga pod prozore kuće u kojoj stanuje momak sa imenom Andrija.
Kapušnjiki
Najveći i najradosniji crkveni praznik kod svih hrišćana, pa i kod Rusina, je Božić. Šestonedeljni veliki post je vrsta duhovne pripreme za taj veliki praznik.
Priprema za praznovanje od tri dana počinje već rano ujutru na Badnji dan. Domaćica ustaje rano i prvo mesi tipično rusinsko posno jelo „kapušnjiki".
Kod Rusina u Vojvodini Božić se slavi tri dana. Noć pre Božića se zove Viljija, a najvažnija je praznična večera Viljije. Pre večere gazda je u kuću donosio naramak slame i mericu zrnevlja, koja su se u kući držala sva tri dana. Na stolu ispod stolnjaka stavljali su se plodovi svih poljoprivrednih kultura – kako bi cele godine bio dobar prinos. Na proleće su se ta zrna mešala sa semenjem za prvo sejanje. Božićna večera sastojala se od devet jela, a na stolu se obavezno nalazio obredni hleb – kračun, koji se pekao nedelju dana ranije. Karakteristično jelo su bobaljke (napravljene od testa i posute makom). Posle večere je nastupalo koljadovanje, odnosno išlo se od kuće do kuće i pevale božićne pesme vinčovanje. Odrasli momci i devojke su u grupama od 10-12 osoba išli od kuće do kuće sa viflejemom (kućica od kartona ili drveta u kojoj se nalazila slama sa figuricama Isusa, Marije, pastira i ovaca) i izvodili komad o rođenju Isusa.
Običaji koji se svake godine mogu videti u sabornom hramu, ali i u crkvi u Vodicama nadomak Ruskog Krstura jedinstveni su u Srbiji. Za Božić, deca obučena u narodne nošnje pevaju božićne pesme. Takvi običaji postoje kod Rusina u Vojvodini, ali ne i kod svih grkokatolika.
Kod Rusina zimski ciklus običaja počinje 27. novembra, kada počinje veliki šestonedeljni post, koji traje do prvog dana Božića. Nekada su se ovog posta pridržavali svi ukućani. Jela se isključivo posna hrana, nikako ona životinjskog porekla. Od mesa se pripremala samo riba.
Vremenom se sve manje porodica pridržavalo strogog posta, a danas to čine uglavnom stariji ljudi. Kasnije se vreme posta skraćivalo na nedelju dana pre Božića, a deca su postila samo na Badnji dan.
ZNAČAJ SVETOG ANDREJA
Danas je to različito od porodice do porodice. U prošlosti, a crkva to i danas nalaže, za vreme velikog Božićnog posta nisu se održavale igranke i nisu priređivane svadbe i ostala veselja.U vreme predbožićnog velikog posta pada dan Sv. apostola Andreja (13. decembra). Spominjemo ga ne zbog njegovog značaja kao crkvenog praznika, već zbog običaja koji su kod Rusina vezani za taj dan.
Naime, devojke uoči toga dana nose seme konoplje i bacaju ga pod prozore kuće u kojoj stanuje momak sa imenom Andrija.
Kapušnjiki
Najveći i najradosniji crkveni praznik kod svih hrišćana, pa i kod Rusina, je Božić. Šestonedeljni veliki post je vrsta duhovne pripreme za taj veliki praznik.
Priprema za praznovanje od tri dana počinje već rano ujutru na Badnji dan. Domaćica ustaje rano i prvo mesi tipično rusinsko posno jelo „kapušnjiki".